Опрости, случају, што те називам судбином.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.
Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.
Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.
Опрости, судбино, ако се можда варам.
Нек се не љути срећа што је за себе присвајам.
Нек ми не замере мртви што једва светлуцају у мом сећању.
Опрости, време, за сијасет незапаженог света у тренутку.
Опрости, стара љубави, што нову сматрам првом.
Опростите ми, далеки ратови, што цвеће носим кући.
Опростите, отворене ране, што се бодем по прсту.
Опростите, очајници, за плочу са менуетом.
Опрости, народе на станици, за мој сан до пет ујутру.
Праштај ми увреду, надо, што се понекад насмејем.
Праштајте, пустиње, што с кашичицом воде не потрчах,
И ти јастребе, већ годинама исти, у истом кавезу,
Непомичан, загледан увек у исту тачку,
Праштај, па чак и да си пуњена птица.
Опрости, посечено дрво, за четири ноге од стола.
Опрости, велико питање, за мале одговоре.
Истино, не обраћај на мене превелику пажњу.
Величино, укажи ми великодушност.
Отрпи, тајно постојања, што чупам нити из твог ламента.
Не осуђуј ме, душо, што те ретко имам.
Извињавам се свему што не могу бити свуда.
Извињавам се свима што не могу бити сваки и свака.
Знам да ме ништа оправдати неће докле год живим
Јер самој себи стојим на путу.
Не узми ми за зло, беседо, што позајмљујем патетичне речи
А онда улажем напор да их учиним, тобоже, лаким.
