slike pesnika

Вислава Шимборска – ПУТНИЧКА ЕЛЕГИЈА




Све је моје, а ништа својина, 
ништа својина за сећање, 
а моје – док га гледам. 

Тек што се сетим, већ не знају 
богиње која је чија глава. 

Из града Самокова само киша 
и сем кише ништа. 

Париз од Лувра па до нокта 
превлачи мрена. 

Са Сен–Мартена – само степенице 
што у нетраг воде. 

Ништа више него мост и пи 
од Лењинграда свег у мостовима. 

Сирота Упсала 
с мрвом велике катедрале. 

Несрећни софијски плесач, 
тело без лица. 

Посебно му лице без очију, 
посебно му очи без зеница, 
посебно зенице мачје. 

Кавкаски орао једри 
над реконструкцијом кланца, 
сунца је злато нечисто, 
и лажно камење.

Све је моје, а ништа својина, 
ништа својина за сећање, 
а моје – док га гледам. 

Предели – 
небројени, неизмерни, 
а посебни до најтањег влакна, 
зрнца песка, капи воде. 

Ни влат нећу сачувати 
у свој њеној видљивости. 

Поздрав с опроштајем 
у истом погледу. 

За обиље и недостатак 
исти покрет врата.




Можда вас и ово занима

Претходно Следеће


Најлепша љубавна, родољубива, описна лирска поезија - песника из целог света

Љубавна поезија

Родољубива поезија

Најлепша љубавна и родољубива поезија свих времена великих песника целог света из свих векова. Проза - кратке приче. Песме читајте и ћирилицом и латиницом.

Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштинеПоезија суштине | Права задржанa | За свако преузимање и јавно објављивање обавезно навести извор преузетог текста | Архива овог сајтаАрхива овог сајта