ништа својина за сећање,
а моје – док га гледам.
Тек што се сетим, већ не знају
богиње која је чија глава.
Из града Самокова само киша
и сем кише ништа.
Париз од Лувра па до нокта
превлачи мрена.
Са Сен–Мартена – само степенице
што у нетраг воде.
Ништа више него мост и пи
од Лењинграда свег у мостовима.
Сирота Упсала
с мрвом велике катедрале.
Несрећни софијски плесач,
тело без лица.
Посебно му лице без очију,
посебно му очи без зеница,
посебно зенице мачје.
Кавкаски орао једри
над реконструкцијом кланца,
сунца је злато нечисто,
и лажно камење.
Све је моје, а ништа својина,
ништа својина за сећање,
а моје – док га гледам.
Предели –
небројени, неизмерни,
а посебни до најтањег влакна,
зрнца песка, капи воде.
Ни влат нећу сачувати
у свој њеној видљивости.
Поздрав с опроштајем
у истом погледу.
За обиље и недостатак
исти покрет врата.
