јер, не знам како бих рекао, дан је дуг
и чекаћу те на некој станици
кад негде далеко усну возови.
Немој отићи ни само један час, јер тада,
у том часу, споје се капи несанице
и можда ће сав дим што тражи свој оџак
доћи да убије моје изгубљено срце.
Јао, нека се не разбије твој лик на песку,
јао, нека не лете твоје веђе у одсутности:
љубљена не иди од мене ни за тренутак,
јер у том ћеш отићи тако далеко
да ћу обићи земљу испитујући
хоћеш ли се вратити или ме оставити да умрем.