где густог муља се слегао слој,
где грозница сукља и отров мефита,
и црних туга се мигољи рој.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
У живот ме пренуо опори дах
Беде кад дуну у влажну и трулу,
мемљиву груду.
И тек што се указах, мрак ме и страх
опколише, запевку шиштећи тмулу,
реску и луду.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
Суровом руком ме повила Злоћа.
Поноћи трепет ми бејаше кум.
Плахо ме нихаше ружна самоћа,
подземних јецаја немио шум.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
Млеком свих језа ме задоји цича.
Корење ми је натопио јед.
Клецах од удара буриног бича,
огрезох цела у блато и лед.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
Круница ми је без мириса, бледа,
кржљавих латица смежуран сплет.
Ту где се не крију мајдани меда,
не управља пчела, ни лептир свој лет.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
Мене стално тек грле канџе вукодлачке,
само похађају змија и гмаз.
Кужна бара ме плаче и паре јој подлачке –
отужног мртвила фосфорни млаз.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
Нада мном слепи миш, сова и ћук
Гломазним крилаима мукло млатарају.
Ја с ужасом слушам њин немушти хук,
Док страшну ми кобе коб, креште и карају.
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
– Непроменљиву судбу теби Бог запис'о је:
Ка оној страни немој зверати,
коју сунце златним утварама краси!
Ти никад избити нећеш на живота присоје,
но таворити вечно, ту где си се затекла!
Бол једина нек буде вера ти,
огледало да познаш и осетиш шта си,
Да неумитно схватиш проклетство свог порекла!
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
– Не тражи да и на те,
да и на те кане
Слатки осмејак среће –
ниједна кап, ниједна
теби се дати неће!
Него кад се, жедна,
Зашелиш росе умиљате,
Ти сузе слане
лиј –
сузе пиј!
Кад тебе притисне студ,
те сваки се листић мрзне и стине –
кад у теби задрхти жуд
за мало, мало топлине,
ти пусти сузе да роне –
нека те греју оне!
Кад тебе штине
скорпија злобе, ил' уједе мржње црв-
кад ране забриде и сва ти се узбуни крв
од немоћне љутине,
ти сузама ране покропи,
у сузама јад свој утопи!
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
– Пролеће, лето,
јесен и зима,
природе цели оптицај,
бујање, смрт и препород –
за тебе све то
једно значење има,
један само подстицај:
Плачи и очајавај!
Тако је писано, знај!
Једини то је садржај,
смисао свих твојих дана.
Било да сија небески свод,
било да гневно се мрачи –
очајавај и плачи!
Плачи и очајавај!
Елем,
сузе нека ти буду храбрење и храна,
сузе: благодет и мелем,
сузе: мирис, цваст и плод!
Суморан и пуст је удес мој.
Тешко мени, биљци јаловој!
