Ненад Митров – * * *

И обузета језама самоће,
Зажелећеш да васкрснеш мој лик
Који обележен беше свим знацима ружноће,
Јер ћеш тада знати:
Да је испод крова
Извитоперена, трошна и трула,
Пребивала једна душа пуна племенитих снова,
Душа која би једина хтела,
И могла, Теби дати - у пркос тела,
У пркос чула -
Задовољства неизмерна.

 Ненад Митров   

ПОДЕЛИТЕ ЛЕПОТУ ПОЕЗИЈЕ Facebook Twitter