Ненад Митров (право име Алфред Розенцвајг) је био српски песник јеврејског порекла, рођен 1896. у Вуковару, тада Аустроугарској.
Иза себе је оставио само две збирке песама, једну књигу у коауторству са Младеном Лесковцем, Жарком Васиљевићем и Душаном Микићем и велики број песама у различитим публикацијама.
Савременици, попут Лесковца, описују га као човека благе нарави, превасходно лиричара, који у својим песмама гаји љубав пуну трагизма, горчине и неостварене жудње. Лесковац га такође описује као човека гладног знања, који је "због Леопардија научио италијански, ради Бодлера француски, те сав био уроњен у античку поезију".
Ткође, о Ненаду Митрову Лесковц ја записао и: Човек је био наказно, свирепо ружан, грозно изобличена тела и лика, сопћући под својим тешким самаром, како је сам доцније певао; али занос с којим је говорио о књизи коју је враћао библиотекару, нека немирна и жарка радост која је просијавала његове речи, кључала иза њих, његове усплахирене дуге руке и занесен поглед препуни некога дивљења брисали су на њему све телесно и одводили нам мисао некуда даље, у мирно и светло, неземаљско...“
Године 1941. по доласку мађарског и немачког окупатора у Нови Сад, у ком је живео, бива отпуштен из државне службе и присиљен на извршавање тешких физичких послова. Ускоро бива хапшен и саслушаван у вези са његовим нећаком Виктором Розенцвајгом, комунистом и такође песником који се крио од полиције.
Да би избегао даљу тортуру, угушио се гасом у свом стану 7. јула 1941. године, иза себе остављајући велики број необјављених песама.
