Ненад Митров
(право име Алфред Розенцвајг) је био српски песник јеврејског порекла, рођен
1896. у Вуковару, тада Аустроугарској.
Иза себе је оставио само две
збирке песама, једну књигу у коауторству са Младеном Лесковцем, Жарком
Васиљевићем и Душаном Микићем и велики број песама у различитим публикацијама.
Савременици, попут Лесковца,
описују га као човека благе нарави, превасходно лиричара, који у својим песмама
гаји љубав пуну трагизма, горчине и неостварене жудње. Лесковац га такође описује
као човека гладног знања, који је "због Леопардија научио италијански,
ради Бодлера француски, те сав био уроњен у античку поезију".
Такође, о Ненаду Митрову
Лесковц ја записао и: Човек је био наказно, свирепо ружан, грозно изобличена
тела и лика, сопћући под својим тешким самаром, како је сам доцније певао; али
занос с којим је говорио о књизи коју је враћао библиотекару, нека немирна и
жарка радост која је просијавала његове речи, кључала иза њих, његове
усплахирене дуге руке и занесен поглед препуни некога дивљења брисали су на
њему све телесно и одводили нам мисао некуда даље, у мирно и светло,
неземаљско...“
Године 1941. по доласку
мађарског и немачког окупатора у Нови Сад, у ком је живео, бива отпуштен из
државне службе и присиљен на извршавање тешких физичких послова. Ускоро бива
хапшен и саслушаван у вези са његовим нећаком Виктором Розенцвајгом, комунистом
и такође песником који се крио од полиције.
Да би избегао даљу тортуру,
угушио се гасом у свом стану 7. јула 1941. године, иза себе остављајући велики
број необјављених песама.
