У поноћне слатке часе,
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.
Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?
То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.
Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.
Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.
Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.
Кад царује анђ'о мира,
Као болник са постеље,
Тужно јекне моја лира.
Зашто цичи тако позно
У свечане мирне часе -
Кад ни зефир тихе ноћи
С меким цвећем не игра се?
То духови ноћи неме,
Што нечујно светом блуде,
Додирују струне њене,
Успомене да пробуде.
Да подигну црни вео
Са прошлости моје сретне,
Што у мрачном гробу труне,
К'о у зиму равни цветне.
Ох, врати ме, песмо мила,
На обзорје прошлих дана,
Да с висине среброзрачне
Бацим поглед дуж пољана.
Где у сретно певах доба,
У заносу бурних снова,
А где сада тужно лежи
Потавнели низ гробова.
