Textual description of firstImageUrl

Бранко В. Радичевић: КАД МАТИ БЕЗ РУКУ ОСТАНЕ

Има један час кад мати твоја
немоћна стоји у куту.
Она је за тобом своје руке послала.
Стоји мати.
А руке су јој на путу.

Њене су руке невидљиве. 
И нико од нас не сања: 
да то баш она, 
најбрижнији створ на свету, 
испред свога сина
сваку невољу уклања.

Јер живот има сто брига
и сто мука.
Над свима лебди
по једна мајчина рука.

Увече, кад се враћаш,
и мајчине руке се врате.
Оне испред тебе прво отворе капију,
а после — до прага отпрате.

И док мрак пали звезде
изнад реке и ива,
руке су већ пале на мајчино крило,
или су се вешто дохватиле плетива.

Мир повеје, благи,
а око — ко да је снило.
Само игле дрхте:

Ништа није било...
ништа није било...



Back to Top
Copyright © 2012 - Поезија суштине | Сва права задржана | За јавно публиковање обавезни сте навести извор преузетог текста | Copyright W4ME™-des