Има један час кад мати твоја
немоћна стоји у куту.
Она је за тобом своје руке послала.
Стоји мати.
А руке су јој на путу.
Њене су руке невидљиве.
И нико од нас не сања:
да то баш она,
најбрижнији створ на свету,
испред свога сина
сваку невољу уклања.
Јер живот има сто брига
и сто мука.
Над свима лебди
по једна мајчина рука.
Увече, кад се враћаш,
и мајчине руке се врате.
Оне испред тебе прво отворе капију,
а после — до прага отпрате.
И док мрак пали звезде
изнад реке и ива,
руке су већ пале на мајчино крило,
или су се вешто дохватиле плетива.
Мир повеје, благи,
а око — ко да је снило.
Само игле дрхте:
Ништа није било...
ништа није било...
немоћна стоји у куту.
Она је за тобом своје руке послала.
Стоји мати.
А руке су јој на путу.
Њене су руке невидљиве.
И нико од нас не сања:
да то баш она,
најбрижнији створ на свету,
испред свога сина
сваку невољу уклања.
Јер живот има сто брига
и сто мука.
Над свима лебди
по једна мајчина рука.
Увече, кад се враћаш,
и мајчине руке се врате.
Оне испред тебе прво отворе капију,
а после — до прага отпрате.
И док мрак пали звезде
изнад реке и ива,
руке су већ пале на мајчино крило,
или су се вешто дохватиле плетива.
Мир повеје, благи,
а око — ко да је снило.
Само игле дрхте:
Ништа није било...
ништа није било...
