Гледам у жути зид тај покрај мене;
Мој жути зид ту је непрестано.
Сунце на њега ту не пада рано,
Већ так у сутон од блиставе пене.
Тада се мој зид дивно зарумени,
Од растурене ватре сунца палог...
Из мога зида непомичног, тешког;
Ненадана радост засветлуца мени.
Не марим тада за ту светлост. Живу,
Само још часак овде остављену:
Као да пада на расуту пену
Што крије морску неизмерност сиву...
Ја сам за таму која неименована,
Иде и гаси све златне одблеске,
Ја сам за радост пучине небеске:
Моја је радост дубока, оловна...
И тек кад овде на зиду што сéни
Не видим ништа друго осим таму,
Велику радост чућу сасвим саму,
И живу, као таласе по стени...
И сагињем се да чујем још боље,
Самоме себи не верујем тада:
Ко би рекао да то, можда, пада
Варка на срце, као лед на поље?
