тако дрхтава, тако очајна,
тако нежна
та љубав
лепа као дан
и ружна као време
та љубав тако стварна
та љубав тако дивна
тако срећна
тако весела
и тако јадно
дрхтећи од страха као дете у мраку
а тако сигурна у себе
као неки спокојни човек у сред ноћи
та љубав која је изазивала
страх код других,
гонила их да говоре
и приморавала да бледе
та љубав тако вребана
јер те друге ми смо вребали
гањани, рањавани, гажени, дотуцавани,
порицани, заборављани
зато што смо ту исту љубав ми гањали,
рањавали, газили, дотуцавали,
порицали, заборављали
та љубав цела целцата
још толико жива а сва озарена
то је твоја љубав, то је моја љубав
она која је била
то осећање је увек ново
и није се изменило,
толико стварно као нека биљка,
толико дрхтаво као нека птица
толико топло и живо као лето
можемо обоје отићи и вратити се
можемо обоје отићи и вратити се
можемо заборавити
а затим поново заспати
па пробудити се патити бдити
па поново заспати
сањати и смрт
затим пробудити се, осмехнути се,
смејати се и подмладити се
наша љубав застаје ту
тврдоглава ко магаре
жива као жеља
свирепа као сећање хладна као кајање
нежна као успомена
хладна као мермер
лепа као дан
нежна као дете
гледа нас смешећи се
и казује много не говорећи ништа
а ја је слушам дрхтећи и вичем
вичем за тебе
вичем за себе
и преклињем те
за тебе за себе и за све оне који се воле
и који су се волели
да, ја им вичем
за тебе за себе и за све друге
да не знам
остани ту, ту где си
где си била ту остани
не помичи се, не иди
ми који смо волели
ми смо те заборавили
али ти нас не заборави
јер немамо другог до тебе на земљи
не допусти нам да постанемо хладни
да се удаљавамо све више
одемо било где
дај нам знак да си жива
а много касније
на ивици неког шипражја
у шуми успомена
искрсни одједном
пружи нам руку
и спаси нас.
