Не би било неба
У малом нашем стану
Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле
Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило
(Далеко и нама 14)
Тако су пливале: глава и лира У даљину што узмаком цвета. Лира је уверавала: мира! Усне су понављале: штета! Од крви – сребрн, од сребра – К...