Петар Петровић Његош – СЈЕНИ АЛЕКСАНДРА ПУШКИНА

Над звјезданим многостручним сводом,

над домаком умнога погледа,

под врховним небосклоном неба,

гдје се млада непрестано сунца,

искресана руком магическом

општег Творца сипљу ројевима:

тамо се je твој гениј зачео

и пјевања миром помазао;

откуд зора сине над природом,

одонуд je к нама долетио.

Сретњи пјевче великог народа,

твоме праху земном свештеноме

сòбраће ти витешки подвизи

пред дивнијем ступају олтаром.

Опширније...

Петар Петровић Његош – КО НА БРДУ…

Слушај, Вуче, и остала браћо! 

Ништа ми се немојте чудити

што ме црне растезају мисли,

што ми прса кипе са ужасом.

Ко на брдо, ак' и мâлô, стоји

више види но онај под брдом; 

ја повише нешто од вас видим —

то је срећа дала ал' несрећа.

Не бојим се од вражјега кота,

нека га је кâ на гори листа,

но се бојим од зла домаћега. 

Бијесна се братства истурчила;

Тек домаће нападнемо Турке,

свој својега никад пуштат неће;

разлучи се земља на племена,

крвава се исклати племена, 

враг ђаволу доћи у сватове

те свијећу српску угасити!

Зло се трпи од страха горега.

Ко се топи хвата се за пјену;

над главом се надодају руке!

(Из Горског вијенца)

Опширније...

Милан Ракић – ТРЕЋИ СОНЕТ

Грмело је као да се бије бој.
Нит' трептале звезде, нит' је месец сјао,
На нискоме небу, туробан и зао,
Ширио се свуда густ облака слој.

И тада, у мрачној, влажној ноћи тој,
За тренутак један, изненада, као
Свитац када сине, на мене је пао
Кроз спуштени вео благи поглед твој.

А његова благост сад ме увек сети
На вилину косу што у зраку лети
Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна;

На иконе кротке, стародревне чари,
Што благослов нуде из оквира стари',
На пространа поља месечином плавна.

Опширније...

Милан Ракић – ДРУГИ СОНЕТ

Целивасмо га у лице и чело,
Опростисмо се редом тужни тако,
И дође гробар и, вешто и лако,
Закуца сандук и доврши дело.

О, шта ме тишти као гвожђе врело?
Знао га нисам, па зашто бих плакô?
Знао га нисам, па зашто те, рако,
Не смедох тада погледати смело?

Не знам. Ал' кад ми будућност се јави,
Ко добра мајка, као Еден прави,
Нечија силна рука здере маску:

Ја лупу чујем тужну кô опело,
И чудна језа проструји кроз тело –
То чекић бије о чамову даску.

Опширније...

Милан Ракић – ПРВИ СОНЕТ

Сурово ће време наша дела стрти,
Писало их перо, ил' пушке и мачи.
Лагано, а стално, њих мрви и тлачи
Страховити жрвањ неизбежне смрти.

Нек пропадну дела! Ал' ко бесни хрти
Немилосни дани, све јачи и јачи,
Вас гоне и ниште – срце моје, плачи! –
Вас, спомени моји, светли али крти.

Лавеж, вика, граја. Покличи се оре,
Јури хајка кроз пољане и кроз горе,
И оставља пустош на утртој стази.

А кад жртва падне у крвавој пени,
И зелену траву крвљу нарумени,
Хајка даље крене да ништи и гази!

Опширније...