Писало их перо, ил' пушке и мачи.
Лагано, а стално, њих мрви и тлачи
Страховити жрвањ неизбежне смрти.
Нек пропадну дела! Ал' ко бесни хрти
Немилосни дани, све јачи и јачи,
Вас гоне и ниште – срце моје, плачи! –
Вас, спомени моји, светли али крти.
Лавеж, вика, граја. Покличи се оре,
Јури хајка кроз пољане и кроз горе,
И оставља пустош на утртој стази.
А кад жртва падне у крвавој пени,
И зелену траву крвљу нарумени,
Хајка даље крене да ништи и гази!
