Нит' трептале звезде, нит' је месец сјао,
На нискоме небу, туробан и зао,
Ширио се свуда густ облака слој.
И тада, у мрачној, влажној ноћи тој,
За тренутак један, изненада, као
Свитац када сине, на мене је пао
Кроз спуштени вео благи поглед твој.
А његова благост сад ме увек сети
На вилину косу што у зраку лети
Кад пред топлим сунцем стукне зима тавна;
На иконе кротке, стародревне чари,
Што благослов нуде из оквира стари',
На пространа поља месечином плавна.
