Опростисмо се редом тужни тако,
И дође гробар и, вешто и лако,
Закуца сандук и доврши дело.
О, шта ме тишти као гвожђе врело?
Знао га нисам, па зашто бих плакô?
Знао га нисам, па зашто те, рако,
Не смедох тада погледати смело?
Не знам. Ал' кад ми будућност се јави,
Ко добра мајка, као Еден прави,
Нечија силна рука здере маску:
Ја лупу чујем тужну кô опело,
И чудна језа проструји кроз тело –
То чекић бије о чамову даску.
