Слушај, Вуче, и остала браћо!
Ништа ми се немојте чудити
што ме црне растезају мисли,
што ми прса кипе са ужасом.
Ко на брдо, ак' и мâлô, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим —
то је срећа дала ал' несрећа.
Не бојим се од вражјега кота,
нека га је кâ на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.
Бијесна се братства истурчила;
Тек домаће нападнемо Турке,
свој својега никад пуштат неће;
разлучи се земља на племена,
крвава се исклати племена,
враг ђаволу доћи у сватове
те свијећу српску угасити!
Зло се трпи од страха горега.
Ко се топи хвата се за пјену;
над главом се надодају руке!
(Из Горског вијенца)
