Јован Дучић – СУША

Већ месецима огањ дажди, 

Препуклу земљу мори суша; 

Најзад ће сунце сад да зажди 

Замрли гајић оскоруша. 

Сув поток крај ког мртво ћути, 

Без гласа и без прама дима, 

Сеоце; само златом жути 

Тиква по врелим вртовима. 

Све жега мори као чума; 

Долина пуна немог страха; 

У пољу насред белог друма 

Вештица диже стуб од праха. 

Опширније...

Вилијам Шекспир – СОНЕТ 66

Уморном од свега у смрт ми се жури,

Јер видех заслужног како бедно проси,

И ниткова што се богато кинђури,

И оданост како понижења сноси,

И златна одличја о погрешном врату

И савршенство у блатном бешчашћу,

И девице силом предане разврату

И снагу страћену неспособном влашћу,

И уметност којој моћник узде ставља

И злочинце како владају добротом,

И мрачњаштво како мудрошћу управља,

И како искреност бркају с простотом:

Скрхан, спокојној смрти ћу се дати.

Од ње ме тек љубав може сачувати. 

•Препевао Милан Марковић

Опширније...

Анђелко Заблаћански – ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ

Дубоко у мени заћутали су преци.

(њихови животи и смрти тихо увиру),

сви они које вери учише жреци

и они који с крстом живеше у миру.

Уз Дажбога им лоза први пут олиста,

са сваким столећем рађала је више,

да сва плодна, сва родна дочека и Христа

и опет зри после шестнедељне кише.

А онда, дођоше нова времена, људи:

они што откидаше најбоље ластаре.

човек Човеку поче престрого да суди;

сваки бол мог рода прећуте и занемаре.

Лоза нам бива краћа, грожђе киселије,

гроздовље не верује да их корен храни.

Све прошлости заћуташе кô да их није,

а у мојим грудима на левој су страни.

Од предугог ћутања моја бѝла звоне,

иза мене остаће прах, пепео, дим.

угасићу светлост, гледати сутоне,

последњим погледом пределима свим.

12. март 2021. 

Из збирке Месечеве очи (2022)

Опширније...

Паун Петронијевић – ОКОВИ

Све што сликам – сликам без рама.

Свако писмо шаљем без коверата.

И песме не коричим у књиге.

Дан никад не обележавам јутром

и не завршавам га вечером.

Кажем само: ово је дан.

Дан без почетка и без краја.

И тако без оквира.

И тако без рама.

Без окова.

8. децембар 1960.

Из збирке поезије Руком беле тајне (2011)

Опширније...

Федерико Гарсија Лорка – МЕСЕЧАРСКА РОМАНСА

Глорији Хинер и Фернанду де лос Риосу

Зелено, волим те зелено.

Зелен-гране. Зелен-ветар.

У планини вранац језди

и барка на мору бела.

Са сенком о своме струку

на веранди она снева,

зелене пути, косе зелене,

с очима од хладна сребра.

Зелено, волим те зелено.

Испод циганског месеца

све је ствари посматрају,

али она њих не гледа.

Зелено, волим те зелено.

Велике звезде од леда

пристижу са рибом сенке

која зори пут припрема.

Смоква трља поветарац

тврдом кором свога дебла,

а брежуљак, мачак лопов,

све агаве своје стреса.

Ал’ ко доћи ће? И откуд...?

На веранди она чека,

зелене пути, косе зелене,

и о горком мору снева.

– Куме, хоћу свога коња

да за њену кућу мењам,

своје седло за њено зрцало,

свој нож за руб њеног вела.

Куме, стежем крварећи

из Кабрина кланца клета.–

Да то могу, момче, не би

погодба нам била тешка.

Али ја сад већ ја нисам

и мог дома више нема.–

Куме, хоћу да пристојна

буде смртна ми постеља.

Од челика и холандским

чаршавима пресвучена.

Не видиш ли рану моју

од груди до грла бела?–

Три стотине тамних ружа

на прснику твоме цвета.

Око твога струка капље

и мирише крв ти врела.

Али ја сад већ ја нисам

и мог дома више нема.–

О пусти ме на високе

веранде где она снева;

о пусти ме! на зелене

веранде где она снева.

На веранде месечеве

одакле се вода слева.

На веранде високе се

већ пењу два кума верна.

За њима су сузе текле.

За њима је и крв текла.

Трепташе на крововима

фењерића низ од плеха.

Безброј кристалних дефова

стаде зору да уједа.

*

Зелено, волим те зелено.

Зелен-гране. Зелен-ветар.

Два кума су попела се.

Ветар остављаше редак

укус жучи и метвице

на усне два пријатеља.–

Куме, реци где је она!

Где је горка твоја кћерка?–

Како дуго чекала те!

Како дуго моја кћерка

на веранди чекаће те,

косе црне, лица свежа?

Над огледалом бунара

Циганка се њише једна.

Зелене пути, косе зелене,

с очима од хладна сребра.

Над водом је одржава

леденица месечева.

Ноћ постаде тако присна

да на мали трг подсећа.

А жандарми пијани су

лупали на врата тешка.

Зелено, волим те зелено.

Зелен-гране. Зелен-ветар.

У планини вранац језди

и барка на мору бела.

•Превео Коља Мићевић

Опширније...