Дубоко у мени заћутали су преци.
(њихови животи и смрти тихо увиру),
сви они које вери учише жреци
и они који с крстом живеше у миру.
Уз Дажбога им лоза први пут олиста,
са сваким столећем рађала је више,
да сва плодна, сва родна дочека и Христа
и опет зри после шестнедељне кише.
А онда, дођоше нова времена, људи:
они што откидаше најбоље ластаре.
човек Човеку поче престрого да суди;
сваки бол мог рода прећуте и занемаре.
Лоза нам бива краћа, грожђе киселије,
гроздовље не верује да их корен храни.
Све прошлости заћуташе кô да их није,
а у мојим грудима на левој су страни.
Од предугог ћутања моја бѝла звоне,
иза мене остаће прах, пепео, дим.
угасићу светлост, гледати сутоне,
последњим погледом пределима свим.
12. март 2021.
Из збирке Месечеве очи (2022)
