slike pesnika

Јован Дучић



Биографија

jovan ducic ljubavne pesme poezija stihovi biografija
Јован Дучић је био српски песник, књижевник, правник, први амбасадор у историји југословенске дипломатије и академик. Сматра се за једног од најзначајнијих српских песника.

Око датума Дучићевог рођења постоје спорови, али Српска академија наука и уметности наводи да је то 17. фебруар 1871. године, међутим, према последњим откривеним подацима из Протокола православне школе у Требињу, наводи се да је Дучић рођен 27. јуна 1873. године у Хрупјелу код Требиња. 

Његов отац Андрија умро је већ 1875. године у Дубровнику, од последица рањавања у Херцеговачкој буни. Две године касније, по окончању буне, мајка Јованка се са још малим Јованом враћа у Требиње. Ту је завршио основну школу, а затим се са мајком 1884. године преселио у Мостар, код полубрата Ристе Глоговца, имућног трговца, у чијој је радњи Дучић радио као помоћник, док је истовремено похађао трогодишњу трговачку школу. После завршене трговачке, из Требиња се преселио у Сарајево и 1888. године уписао је учитељску школу, коју је 1891. године наставио у Сомбору где је 1893. године положио учитељски испит.

jovan ducic srpski pesnik

Током школске 1893/94. године у Бијељини је радио као учитељ. Радећи у Бијељини, по налогу котарског предстојника Чернија, претресен му је стан и том приликом су у рукопису пронађене две песме патриотског садржаја: „Ој Босно“ и „Отаџбина“, због чега су га Земаљске власти у Сарајеву, у јуну 1894. отпустиле из државне службе и забраниле обављање учитељског посла у српским основним школама, на територији целе Босне и Херцеговине. Лето је провео у Мостару, без посла, а затим су Земаљске власти преиначиле своју одлуку и поставиле га за наставника у српској основној школи при манастиру Житомислићу, а касније за учитеља у Мостару. Ту је осим учитељевања био сарадник и уредник књижевног листа „Зора“, чији је идејни творац био Светозар Ћоровић. Сарадници овог листа су били група тада младих и талентованих песника и писаца, као што су Алекса Шантић, Осман Ђикић, Атанасије Шола, Авдо Карабеговић.

Средином 1899. године одлази у Женеву да студира Филозофско-историјски факултет, уз помоћ пријатеља из Зоре, а затим добија и стипендију владе Србије. Тамо је изабран за председника удружења наших студената у Швајцарској. Једно време је боравио у Паризу, где се упознао и спријатељио са Миланом Ракићем и читајући песме, не знајући да су његове, похвалио га и на индиректан начин га охрабрио да пише песме.

Одликован је Орденом Светог Саве четвртог реда, у Београду, указом од 20. октобра 1904. године. Дипломирао је октобра 1906. године на друштвеним наукама.

Прву збирку „Пјесме“ у априлу 1901. године су му уредиле и објавиле колеге из „Зоре“. Дучић је за ту збирку одабрао 93 песме, од укупно 212, које је написао од своје четрнаесте године. Збирка је штампана у свега педесет нумерисаних примерака, на нарочитој хартији. Године 1907. добија службу у Министарству иностраних дела Србије, а већ следеће године (1908), Српска књижевна задруга, у свом редовном колу, објављује другу Дучићеву књигу, такође под насловом Песме. Овим двема књигама, као и неким објављеним есејима, Дучић (уз Милана Ракића) постаје најутицајнији српски песник с почетка XX века.

Уз песнички и дипломатски рад, Дучић не заборавља ни своје моралне и националне обавезе у време анексије Босне и Херцеговине. Дучићева дипломатска каријера је у сталном успону (Цариград, Софија, Рим, Атина, Мадрид). Као дипломата од угледа и значајан песник, Дучић је истакнути национални посланик у тешким данима Првог светског рата. После Првог светског рата, Дучић је био наш представник у Лиги народа, у Женеви, па посланик у Каиру, Будимпешти, Букурешту, Лисабону и Мадриду

Године 1939. последњи пут је боравио у Требињу, приликом освећења темеља нове гимназије и споменика херојима палим у Првом светском рату.

Други светски рат затекао га је у Мадриду, где се од краја маја 1940. налазио на месту краљевско-министарског посланика. Пошто је још средином новембра 1940. акредитован код португалске владе, а свестан развоја догађаја и извесности да ће Франко у Шпанији признати такозвану НДХ, крајем јула 1941. отишао је за Лисабон. Затим се на кратко вратио у Мадрид да спакује преостали део збирке књига, слика и других колекционарских предмета. Августа 1941. прешао је да живи код свог рођака Михаила Дучића, у град Гери, на обали Мичигенског језера у САД. Тиме је завршена његова дипломатска каријера, која је трајала више од 30. година. Као дипломата је радио у девет, а од тога је био шеф у 6 држава и учествовао у укупно 13 мисија. Као модерни писац, песник и дипломата је уживао велики углед у Европи.

Дучић је изузетна појава у српској књижевности и култури. Првенствено лирски песник, Дучић је лиричар и у песми и у прози. У Дучићевим делима лиричност је примарна и у песмама, и у путописима, и у есејима у којима се искуства лирског песника преплићу са искуствима критичког духа. Његов песнички рад се временом мењао. После 1903. године напустио је једанаестерац и осим кратких стихова, на које је прешао 1918. године, до краја је писао једино у дванаестерцу, у коме је синтаксу и мелодију довео до савршенства. Једну књигу песама објавила му је Српска књижевна задруга 1908. године, а другу у ограниченом издању је штампао 1912. године. У „Српском књижевном гласнику“ и „Чурчићевом алманаху“ је објавио неколико књижевних расправа и литералних есеја, песничка писма из Швајцарске, Шпаније и других места. Свој књижевни опус уобличио је у „Сабраним делима“.

Дучић је умро на Благовести, 7. априла 1943. године, а сахрањен је на дан када је изашла његова последња збирка песама „Лирика“, 9. априла 1943. у Гери, касније је пренет код манастира Св. Саве у Либертвилу. У јесен 2000. године његови посмртни остаци, уз све државне почасти, пренете су у родно Требиње.


Добро дошли на Поезију суштине, сајт за књижевност, а пре свега поезију. На овом сајту можете читати најлепшу поезију добро познатих песника, али и оних за које до сада, можда, нисте знали.

Најновије на Поезији суштине

poezija sustine na fejsbuku

Најлепша љубавна поезија

Најлепша љубавна поезија свих времена. Много добрих и познатих великих песника. Прелепа српска љубавна поезија

Српска родољубива поезија

Најлепша и најбоља српска родољубива поезија. Родољубива поезија великих познатих песника.
Copyright Copyright © 2012 - Поезија суштине Поезија суштине | Сва права задржанa | За свако јавно објављивање обавезни сте навести извор преузетог текста | Архива сајтаАрхива сајта