Глорији Хинер и Фернанду де лос Риосу
Зелено, волим те зелено.
Зелен-гране. Зелен-ветар.
У планини вранац језди
и барка на мору бела.
Са сенком о своме струку
на веранди она снева,
зелене пути, косе зелене,
с очима од хладна сребра.
Зелено, волим те зелено.
Испод циганског месеца
све је ствари посматрају,
али она њих не гледа.
Зелено, волим те зелено.
Велике звезде од леда
пристижу са рибом сенке
која зори пут припрема.
Смоква трља поветарац
тврдом кором свога дебла,
а брежуљак, мачак лопов,
све агаве своје стреса.
Ал’ ко доћи ће? И откуд...?
На веранди она чека,
зелене пути, косе зелене,
и о горком мору снева.
– Куме, хоћу свога коња
да за њену кућу мењам,
своје седло за њено зрцало,
свој нож за руб њеног вела.
Куме, стежем крварећи
из Кабрина кланца клета.–
Да то могу, момче, не би
погодба нам била тешка.
Али ја сад већ ја нисам
и мог дома више нема.–
Куме, хоћу да пристојна
буде смртна ми постеља.
Од челика и холандским
чаршавима пресвучена.
Не видиш ли рану моју
од груди до грла бела?–
Три стотине тамних ружа
на прснику твоме цвета.
Око твога струка капље
и мирише крв ти врела.
Али ја сад већ ја нисам
и мог дома више нема.–
О пусти ме на високе
веранде где она снева;
о пусти ме! на зелене
веранде где она снева.
На веранде месечеве
одакле се вода слева.
На веранде високе се
већ пењу два кума верна.
За њима су сузе текле.
За њима је и крв текла.
Трепташе на крововима
фењерића низ од плеха.
Безброј кристалних дефова
стаде зору да уједа.
*
Зелено, волим те зелено.
Зелен-гране. Зелен-ветар.
Два кума су попела се.
Ветар остављаше редак
укус жучи и метвице
на усне два пријатеља.–
Куме, реци где је она!
Где је горка твоја кћерка?–
Како дуго чекала те!
Како дуго моја кћерка
на веранди чекаће те,
косе црне, лица свежа?
Над огледалом бунара
Циганка се њише једна.
Зелене пути, косе зелене,
с очима од хладна сребра.
Над водом је одржава
леденица месечева.
Ноћ постаде тако присна
да на мали трг подсећа.
А жандарми пијани су
лупали на врата тешка.
Зелено, волим те зелено.
Зелен-гране. Зелен-ветар.
У планини вранац језди
и барка на мору бела.
•Превео Коља Мићевић
