Сањао сам те тако често, давно тако,
много година пре нашег сусрета
сâм – док ноћ је улазила у собу лако
и свећа жмиркала поред кревета.
Књигу љубави, над Невом измаглице,
о спокоју ружа и магли изнад мора,
листао сам у свему слутећи твоје лице,
у стиху занесено чистом као зора.
Млади дани моји, опојни земаљски сни,
тренуци који магично звоне у сјају,
изгледају јадно, кô муве што у опсени
по уљаном платну и ћилибару падају.
Звао сам те, чекао. Годинама лутао
стеновитим обронцима над животом.
У горким часовима твој лик сам нашао
у стиху песнички занесено чистом.
А сад, на јави, пред мене си стала
и ја се сујеверно свега сећам јасно:
како су те предвидела сва огледала,
тачно у свему дубоко сагласно.
•С руског препевао Анђелко Заблаћански
Из часописа Суштина поетике, број 77, април/јун 2023.
