Говорим док се све више повијам према земљи изрешетаној од куршума
Ја немам никакве намере
Дани су ови кола сломљена у дну друма
Дим угашене јесени и домови без вере...
Складишта су пуна везаних птица, али кротка пчела још не излази из улишта
Тек једно тесно поподне и поглед мој у порушеној близини
И док поспани ветар обилази буњишта
Ваздух је сув и невидљиво се сунце одмара у прашини.
Ето, сад сви шетају и одмарају се од рата
(На кафанама отворени прозори, скинута врата)
Неки од њих су и клали, то посигурно знам
Сад навијају за Звезду и кришом одлазе у храм
Нека их буде срам!
Ја сам сâм.
У сељанци
Змијче сиче
Њени црни опанци
На месечев угарак личе
Продала је млеко и сад мирно канте тегли
И она има неку вечност кад гледа жар у пегли
Како се пресијава, како се пепео хвата
Један воза чезе а у војсци су друга два брата
Сви су овде пре мене нешто хтели, некакве масе водили
А ја вам се обраћам да плачемо да бисмо се родили
Идиоте, мој животе
Што си тако црн
Киша пада, биће града
Процветаће трн
Ничега се не сећам и ништа не претпостављам целу своју прошлост
И будућност – ветровима нек је глођу као кост
Волим да гледам звезду (свак тако понешто ради)
Волим да гледам звезду како се тихо хлади...
И ово ми је неки живот, нека љубав, ал тако
Зар сам због мало ствари јуче и данас плако
(На крају крајева: ни твом срцу није лако)
Ја дишем зелене отрове паркова и гаража
Ал за челом је мени вечита мртва стража...
У дрхтаво окно даљине тешка кап мрака је канула
Одавде до непомичног заласка гола дрвета се нагнула
Одавде до почетка ноћи још два сата је хода
Одавде до обале где ће блеснути вода
На пут
Месец је топао и жут
Балкан има најлепши црни круг
Постаћу му друг
Дан чита старе новине. Негде галаме најмањи ђаци
Кнез Милош командује милицијом и врапци на пијаци
У животу ћу продавати зјала док ме не ухапсе црнаћи
А онда ћу насред пута изгубљене исправе наћи
Или неку бубу како по путељку мили
А можда дрвеног гаврана кад сенком лето закрили
Ја имам двадесет година и то су ми некакве године...
Чекаћу, док будем могао. – Догодине
На данашњи дан опет ћу бити исти
Тек нешто већи црв нутрину ће ми гристи
Ја имам двадесет година и каткад ми је свега доста
Нисам толики коњ па да се бацим са моста
Мој живот је велика ствар није он тек тако свачији
Мој бесмисао није какав би хтели он је другачији
Ваш лешинави дах не дише ово биље. Високим гранама
Оно расте поврх кућа, лишћем у проветреним странама
