Стевану Раичковићу
То камен у трави хладан спава,
Ил' моју лобању гризу црви,
По зиду гмиже сен заборава,
У мени тражи модрину крви.
На прозору наш лик од искона,
Планина на којој спознасмо љубав;
Бол, јер сад је под гробном плочом она
А ја сâм — ни тамо ни овде сав.
Крикне ноћна птица мојом јавом,
С криком мисли црне пуном главом,
На мртвој стражи бол у мом дому.
О, само бих да осетим њен мир
И удахнем угасли јој свемир,
Пре неголи свет падне у кому.
8. јул 2019.
Из збирке Месечеве очи (2022)
