Има један напев, тај је напев стари
лепши нег сав Моцарт, Вебер и Росини,
један давни напев, ко јецај у тмини,
што за мене само има тајне чари.
Сваки пута када га изненада чујем,
за двеста година млађа ми је душа:
краљ Луј Тринаести… – и ко да под рујем
видим дол зелени који ноћ пенуша;
Затим двор од цигла, углови камени,
с окнима где рујне боје злати вече,
сав у праковима, с реком која пени
његово подножије, кроз руже док тече
Затим једна дама, кроз прозор свој вири,
плава црноока, у оделу старом…
Коју, у ћивљењу другом, може бити,
већ видех – и које сећам се са жаром!
