на расклапање. Са погледом
ка излазећем сунцу.
Благим покретом руке
поравнаш замишљену свилу
на плохи замишљеног стола.
Овде је место за сланик.
Помислиш. Овде за бокал.
И гледаш већ како
на замишљеном стаклу
загаситост хоризонта
распламса топлу узвиситу
сен светог заштитника дома.
Овде ће бити огледало.
За драгост свих гледања.
Трајање. У промени
унутарњих слика.
Овде сеница.
Овде кавез за птице.
Овде тањирић воде за псића.
Отпали цветак трешње.
За залуталу фазанку.
Овде лаки шапат тла.
Благи одрон и шљунковита
стаза. Којом прилазе
млада жена и дете.
Рибњак и казарка
у позадини. Пејзаж
урамљен. На зиду
фасцинантног опажаја.
И тако. Прионе празнина.
Рана пошасти пуна.
Уз исцртан смисао.
А онда. И не треба
много. Смислу. Да уђе.
