И онај у бизнис-класи. И онај
на мосту. И онај испод моста.
И онај што се нађе на обичном
друмском путу. Крај којег
једном. Положена је једна.
Још обичнија. Кутија за обућу.
Одатле потичем.
Мада готово никада. Не помињем
кутију. Радије пишем. О безброј
ствари. Ситница.
Које читам у људима.
Сетим се Набокова. Који каже
да живот је талентованији
од нас. Да његова дела су
непредвидива. Неописива.
Не могу контролисати кључеве
и браве Случаја. Али ројеве
случајности могу да наведем
да путују напред. У различитим
смеровима. Од којих. Док пишем.
Сваки може бити мој.
Као што душа заводи храпавост
коре. Усамљеног стабла.
Начином ветра. Учи га да проговори
смисленошћу ваздуха. Језиком
лишћа и птица. Да би била жива.
Имам стотину идентитета.
Јер свако. Па и ја.
Има својих пет минута.
А пет по пет. Отплови. И оде.
Као пуста река. Овај неумољиви.
Раскошни. Непоновљиви. Век.
На обали остави врећу заплета.
Кришку рајске јабуке.
Четвртасте. По мери кутије.
