као перо у олуји,
па ме спусти сред Промине
да се сетим очевине.
Ширим крила преко поља,
кликћем као соко сиви,
зле судбине бестрагије,
где сад овај народ живи.
Ударила нека туга
коме цвета пољско цвеће,
под груди ме подупрло,
нико крува да запреће.
Дамар туче из камена,
низ пустару бура шара,
време шкуре поломило,
на зиду, још слика стара.
Како беше о Божићу,
бадњак вином преливамо,
на добро вам Бадње вече,
хлеб насушни целивамо.
На огњишту ватру палим,
разгоре се ал' без дима,
из очију сузе капљу,
мили Боже, да л' те има.
Пркос пише ове речи,
слово прети забораву,
поколењу завештање,
увек слави крсну славу.
Из збирке Испод маховине (2020)
