остаде ми само ово мало душе,
а вама се слави бљеска и олује
док ја горко ридам, а сузе ме гуше.
Ако је до славља 'оћу да упитам:
славите ли можда данашњега Спаса,
кад човеку оста само једна нога
каква ли је песма кад је у пô гласа?
Палите ли бадњак на згаришту дома
ил' фарбате јаја у властитој крви,
домаћину давно за сретнога пута
па нека је, можда, дено кавге први.
И све што имасмо у нарамак стаде,
однели смо нешто чега нисте свесни,
душу завичаја да нас вечно прати
можда зато на вас нисмо више бесни.
А где су вам мокри завежљаји душе
што се стрмо роза у корену збиље,
што се роди грбо, време не исправи,
мирише вам пелин кад берете смиље.
И да ли се питаш како ћеш пред Петра,
чистога образа ил' погнуте главе,
узеће ти тело, а душа нек јечи,
па нек су ти просте све те твоје славе.
Из збирке Палатковање душе (2021)
