Кад човек оде
да ли и љубав са њим одлази?
Кад човек крене
да ли се небо за њим покрене?
Рашчиња ли се лагано,
дланом, судба злокоба
И дан и ноћ у мртвом низу,
да л’ нежно капну
Отров настанка да л’
једно друго у другом тражи
У трену истом, у последњем болу,
у белом блеску?
Ил сва се смрзне
ко што се мрзне у леденом срцу
срџба злобна
Да л’ тихо све вене,
ил све се сврши у бучном треску?
Кад човек вене и љубав свене,
ал увек стоји
Нешто што зраком фантомски лебди
ван нашег вида
Да л’ љубав људска око нас кружи
и додир тражи?
Скамењен говор, дах нашег даха,
да л’ нађу одјек на другој усни?
…Кад човек оде,
да л’ све са њиме,
да ли и љубав са њим одлази?
