У малим
скрпљеним собичцима,
у мемли
и млакој пари јухе,
у мирису вреле масти,
искуваног веша
и дечјег пролива,
у кућној атмосфери, дакле,
над хартијом чучимо.
Вани кора дрвета цвета,
стеже иње,
леди,
пршти крти снег.
Но ми пишемо
отаџбинску литературу,
ћушнути у ћоше
деламо књижевну ствар,
сањамо далека острва
и дворце
где властелин с властелином
пљуцка
и хушка,
мигом решава проблеме,
чека прилику да вирнемо из јазбине,
да се накашљемо
и замолимо
па да узврати кашљем:
Где сте,
шта је с вама,
шта с песмицама,
дајте, ма дајте,
ви сте духови нашег времена!
Да ми јесмо то што смо,
ето,
таква је и таква ствар.
Па опет трк
у загушљиву собицу,
гушчијим пером да скицирамо
климу у духовним барама
и провинцијама,
да пишемо афирмативно,
весело,
конструктивно,
да већ једном закукамо како ваља,
да се што пре родимо у ропцу,
ми писци,
грофови језика,
ми утве,
златни адути сваког времена.
