Да је жив
Мој Милош
У овом свијету
Сада би се спремао
На врбицу.
Обукао би
Небоплаво одијело,
Црвену кравату,
Сњежнобијелу кошуљу,
Узео торбицу.
Пошао би у храм,
Вјероватно,
Пјешке,
Посматрајући
Све око себе.
Застао би
На семафору,
Помазио би
Неког дјечачића
По глави,
Поправио му јакну
Да не назебе.
Стигао би
У храм,
Стао за пијевницу
И загрмио
Баритоном,
Онако
Како само он умије
И нико више.
Људи би га слушали
Нетремице,
Одушевљени
Његовим гласом
Кроз који
Свети Дух дише.
Од врбице
Сачинио би
Ореол,
Ставио на главу
И насмијао се
Оним његовим,
Искреним,
Безазленим осмјехом,
Као дијете.
А у очима,
У погледу
Упереном
Тамо негдје
Иза створене
Стварности,
Назрела би се
Честица сјете.
Жив је
Мој Милош,
У вјечности
И заиста се спрема
На врбицу.
Облачи
Златоткани стихар,
Узима благослов,
Стаје пред
Свету Тројицу
За Небеску
Пијевницу.
Његов баритон
Одјекује небесима,
Анђели
И Светитељи
Слушају
Нетремице.
На његову главу
Бијели голуб
Спушта ореол.
Нетварном свјетлошћу
Засија му лице.
Милошу Курузовићу, брату у Христу
(1989-2021)
