Све чешће, речи наваљују на мене смутног
Нисам расположен да дангубим са њима
Не верују ми, љуте се на мене, кад им кажем
Да су постале шупље као престарели дуб
Изгубиле сваки смисао, остале без значења
Сваким даном постају пепео, дим и паучина
Што лелујају на ветровима, који витлају
Не знам више са које стране и којим поводом
Не вреди. Речи су досадно упорне, беспризорне
Загледан у дубине сопства и далеких дана
Схватам да их подстиче, да их изговара и распирује
Онај млади човек, на којег сам одавно заборавио
Тај се дрзник, невешто, крио иза прича о Шехерезади
Данас, кад страхови преплављују свет, као снежни усов
Наивне до бола, речи би да ме охрабре, ослободе
Не схватају да ја више не верујем ниједној Шехерезади
Загледан у бесконачност људскога лудила, од којег
Леди крв у жилама, видим свет окренут наглавачке
