Дођу ми, тако, неке вечери
У којима попут Буридановог магарца
Стојим испред своје библиотеке
Неодлучан које књиге да се латим
Са ким би се ваљало дружити вечерас
На чијим се изворима мудрости напајати
У времену које не признаје ничију мудрост
Општег посрнућа, свакојакога лудила и бесмисла
У свету који се подсмева мудрости, слави
Глупост, простоту, површност и баналности
Морал је убијен, истина цвили згажена
У блату лажи, превара, злочина и огољене силе
Дуго већ мучи ме питање има ли књига
Икаквог значаја, ако су нестале све вредности
Којима су ме својим књигама учили мудраци
Има ли места макар труну мудрости
Ако је свака мудрост побегла безглаво
Од гордељивог хомо сапиенса опијеног
Лажном моћи и предсмртним сјајем
Којег, по несрећи, није свестан
Замукли су мудри философи и учењаци
На сцену ступише незналице и полуинтелигенти
Похлепни на славу, богатство и лажни гламур
Кратке памети и папагајскога језика којим
Славе опсенаре, протуве и лажљивце
И шта уопште могу ја у глуво доба ноћи
Са књигом каквога мудраца у рукама?
Кога се ноћас тиче моја мука и несаница
Док се свет безглаво руши у амбис
Из којег му нема излаза ни спаса
Нисам ли само Дон Кихот, витез тужнога лика
Или Буриданов магарац који ће липсати гладан
Јер не жели да се опредељује између два пласта лажи
Које му непрестано нуде са леве и десне стране
Кад чујете да је мањкао убоги песник, занесењак
Реците слободно, без пардона и снебивања:
„Био је магарац, хтео је да мења свет,
Није схватио да мора променити себе.
Свет није променио нико и никада.“
