(Стојадину Цолету Мирковићу и мајци Аници, из Горњих Лесковица са Повлена)
Заклетва отаџбини нису само празне речи
Заклетва отаџбини то сам Ја од главе до пете
Ја, сваким својим дамаром, сваком пором на телу
Заклетва отаџбини то је љубав бескрајна
Према старој кући, њиви, воћњаку и винограду
Према ливади, шуми и камену овом у џепу
Војничке блузе, којег понесох кад овамо пођох
Заклетва отаџбини то је љубав према мајци
Њеним жуљевитим рукама, топлим и нежним
Не разумете ви то!
Ви који ме држите на нишану
Ви који би да ми пљунете на образ, натерате ме
Да погазим заклетву, да бисте ме понизили
Не знате да сам се заклео мајци
Нећу јој образ оцрнити
Верујете да ћете ме убити
Варате се, учинићете ме бесмртним
Знам, смрт не боли
Више од смрти боли издаја
Будем ли издао нећу моћи да станем
Пред прецима, ни пред потомцима
Не пљује се на образ оних које носимо у себи
Не, не разумете ви моје речи
Нико вас није учио таквоме науку
Ја сам га упио са мајчиним млеком
Збогом господине мајоре Тепићу
Срешћемо се у вечности и народном памћењу
С колена на колено, док је часних људи
Не у историји господине мајоре!
Она ће по обичају њеном старом
Лагати о часнима и величати издајнике
-----------------------------------------------------
Ево смрти, устремила се на мене
Мајко, не жали, не плачи нисам изневерио
Твоје речи казане на растанку
Када си ме последњи пут загрлила
Идемо господине мајоре Тепићу
Идемо тамо куда иду само часни људи
Тамо куда иду они чија заклетва отаџбини
Нису само празне речи
