(Тако мало смо хтели, толико много су нам узели)
Какве су то биле луде јесени,
Крајем нежних шездесетих!
Празних руку, празних џепова
Глава пуних лудих маштарија
Мерили смо улице корацима магле
Крали ноћи од зора које рано долазе
Молили конобаре да не затварају
Кафане, наше истинске домове
И завршавали у железничкој ресторацији
Само на још по једну, а остајали до јутра
Возови су долазили и одлазили у свет
Нисмо их примећивали пијани од јесени
Отежалих боја сакривених дубоко у нама
Јурили смо безглаво за белим облацима
Уверени да ћемо их оседлати и узјахати
Занесени јесењим плаветнилом заборависмо
На возове који одоше пругама што воде
Каријери, успесима и важним положајима
Остадосмо на неком споредном колосеку
Слични празним заборављеним вагонима
Који труну на постаји у далекој провинцији
