Лутам ли низ улице шумне,
Ступам ли у препуни храм,
Дођем ли међ младиће бујне,
Ја само своје снове знам.
Ја говорим: проћи ће лета,
И ма колико да је сад нас,
Отићи ћемо са овог света –
Нечији већ близак је час.
Гледам ли патријарха шума,
Мислим: тај усамљени храст
Преживеће мој век кратки,
Као предака живот и власт.
Дете ако умиљато мазим,
Мислим: збогом, остављам свет,
Време је да трунем, одлазим,
Да би ти доживело цвет.
Дан сваки, годину сваку,
Такве ме мисли гоне,
Нагађам по њином кораку
Кад по ме доћи ће оне.
Где ће ми смрт послат судбина:
У бој, на воду, далек пут?
Или ће оближња долина
У свој ме сакрити скут?
И мада је неосетљивом телу
Свеједно где да се сточи,
У завичајном ипак пределу
Хтео бих да сведем очи.
И млади живот да проклија
Тада крај гроба мог,
И лепота вечно засија
Света равнодушног.
•Превела Десанка Максимовић
