Ја говорим с руком на срцу, са станком.
Овако, можда, на заклетви стоје.
Ја говорим с тобом пред самим растанком,
прекрасна земљо моја и све моје.
Најјасније, најистинитије речи
усецају се страници у мрамор.
Кô некад, молитвом теби ја се лечим
и знам: светлост и радост – ти си само.
Ја сам досад била твоја свест у боју.
Пред тобом немах мисли што се крију.
Ја поделих с тобом сваку патњу твоју,
кô што сам досад делила твој тријумф
... Али ништа, ништа више није страшно:
кроз тлапњу и смрт испред мене блиста
сањиво, бескрајно твоје поље равно,
које обасјава месечева стриза.
Још брезик твој видим, и на станцу равном
над безименом водом усред горе,
брижљиво савијен и ушивен травом
обичан крбањ од брезове коре.
Кô знак доброте и мирног општења
лежи крбањчић на станцу до воде, –
а вече је тихо, речица глас мења,
на рошљивој се трави свици плоде.
О, шта страх мој значи,
шта смрт неизбежна,
шта ватруштина која душу спржи,
пред тобом – непоколебљива, преопсежна,
пред твојом ноћном тишином до сржи?
Умрећу, а ти ћеш остати, ти нећеш
ни једне своје изменити црте.
Око сваке твоје црне ране – цвеће,
израшће цвеће у плавичаст прстен.
И храмљући кући, осакаћен борац
над безименом речицом, кô некад,
начиниће опет од брезових кора крбањ, –
са нежном мишљу на човека.
Септембар 1941.
• Превела Десанка Максимовић
