Напустио ме Бог. „Напустио те Бог“,
Рече ми отац.
Бог ме заборавио.
И отац ме заборавио.
Мирис врта наранџи у цвату
Начас би у мени. Ти:
Дланова лепљивих од сока и љубави,
Крикнула си, крикнула си, и бацила:
Две задње своје бутине у битку.
Затим, тишина. Ти:
Чија је красна глава учила историју,
Знаш:
Само оно што мине, постаје немо.
Чак и битке,
чак и мириси врта наранџи у цвату.
Цвет и плод беху на истом дрвету,
над нама,
У том двоструком добу.
И тада смо чак говорили
оним страним,
оним чудесним акцентом људи:
који ће умрети.
•Превод Давид Албахари и Раша Ливада
