Желео бих нешто да кажем, рече отац. Надам се, само, да ме нико неће прекидати...
Не брини, рече мајка, али отац је ћутао. Дакле?
Отац подиже главу и лагано пређе погледом по целој соби. сестра је, спустивши доручја на свој отежали стомак, хеклала; њен супруг, Стјепан, дремао је у рококо фотељи; мајка се управо нагињала над полурешену укрштеницу из јучерашње „Политике“; Рубен Рубеновић је ослонио браду на штап и одсутно посматрао апстрактну слику изнад једног од лежаја; кузина Сарина, каја нам је претходне вечери, изненадивши нас, дошла у посету из Краљева, прелиставала је последњи број „Ревије 92“; ја сам, тог поподнева, из необјашњивих разлога приступио сређивању одавно запостављене збирке марака.
Дакле? Понови мајка. Уписивала је нову реч.
Нема
Молим?
Нема више правих прича.
Али, рекох.
Мени се та идеја допада, рече Стјепан, ненадно разбуђен.
Нема више оног збивања, настави отац, оног развоја догађаја, скривених путања које воде до разрешења. Једино још Борхес, да ли је то Борхес?
Не знам, рече Стјепан.
Шта сам оно, започе мајка – О чему је реч? упита кузина Сарина и заклопи илустровану ревију пред собом.
Опет он, рече Рубен Рубеновић.
Ево о чему је реч, отац спусти руке на сто. Мислим да бих све могао да објасним ако ме нико, нико, не буде прекидао.
Хоћемо ли ми кући? упита моја сестра.
Право стање ствари у свемиру, рече отац, космос, распоред случајности и неминовности, о свему томе некад сам говорио –
– Са много више поуздања, рекох.
Град на истоку? шапну мајка.
И? насмеја се Рубен Рубеновић: Шта је с тим? Сав тај свемир, шта?
Нема више поуздања, рече отац.
Чега? трже се кузина Сарина.
Не знам откуд то, то неочекивано предавање, после ручка, на пример, када сви мисле да сам заспао, а ја лежим чврсто затворених очију и једноставно очекујем следећи дан. Раније ми се тако нешто није дешавало. У ствари, ја се целог живота,
све до недавно, никада нисам предао, а рат, а логори, а стрељања, и гле сад! –
Мислим да знам шта је, рече Рубен Рубеновић.
Како?
Почео си да примећујеш време, то је све.
Желите ли тиме да означите старост? Кузина Сарина развуче усне у осмех.
Старост, младост, рече Рубен Рубеновић, каква је разлика?
Град на истоку, рече мајка. Седам слова.
Шта то значи „град на истоку“? упита Стјепан. Какве су вам то укрштене речи?
Јучерашња „Политика“, рече мајка.
Исток је тако велик.
Колика је само Индија, рече кузина. Малопре читам: опет су ухватили неке шверцере дроге. Пратили су их четири месеца и пронашли у Загребу, по повратку из Калкуте.
Ето ти, сестра на тренутак преста да хекла, седам слова.
Мајка се наже над новине; лепо смо могли видети: покретале су јој се усне. Не слаже се, рекла је.
Бомбај, покуша поново кузина Сарина.
Шест слова, рече моја сестра.
О, зачуди се кузина.
Верујете ли да код мене долазе девојчице од четрнаест година? Отац је прекрстио руке и подигао обрве у ишчекивању одговора. Долазе од два, три, четири месеца гравидне. Дете моје, кажем јој, дете моје... Чика докторе, седе тако преда мном, чика докторе, никада више, обећавам... Али како, питам. Зашто си дозволила?
И ти си нашао шта да питаш, рече мајка. Зашто си дозволила? Као да она зна!
Врага не зна, рече сестра.
Откуд ти знаш?
Питај њега ако мени не верујеш.
Па, рече отац, четрнаест, тринаест година, ту је већ, оварији прскају –
У реду је, рече мајка, без детаља. И шта си хтео тиме да кажеш?
Ја сам, богами, насмеја се кузина, у петнаестој години први пут отишла на игранку. У ондашњи центар Ниша.
Тамо сам служио војску, рече Стјепан. Други део, после обуке.
Ма немој? Окренула се према мени: Ти још ниси био?
Нисам, рекох.
Па када ћеш?
Има времена.
Што касније одеш, горе ти је.
Знам.
По мени, рече Рубен Рубеновић обраћајући се оцу, теби предстоји велики заокрет у правцу религије, потпуно предавање богу.
Ком богу? упита отац.
А ком другом?
Све је то под знаком питања, одмахну отац главом. Читам Деникена пре неки дан –
Ту имам посебну теорију, рече Стјепан. С највећим делом његових идеја уопште се не слажем.
Знам, али –
Пре свега, његова тумачења старих текстова: веда, Махабхарате, Библије –
Библија, Рубен Рубеновић удари штапом о под, оружје хришћанске мисли. Све је то далеко од праве истине.
Које истине? упита отац.
Малопре сам читала о новим детекторима за откривање лажи, рече кузина Сарина
То нема никакве везе, викну Рубен Рубеновић.
Мајка подиже главу, скину наочаре: Али, Рубене!
У реду, рече Рубен Рубеновић, добро, смирићу се, не љути се, мада ћу ово ипак рећи: нама су одузели истину, нама! Гледао је у оца.
Нама? рече отац и осврну се по соби. Коме?
Ко си ти? викну Рубен Рубеновић. Шта си?
Ја? Ја сам –
А ти? Рубен Рубеновић погледа мајку, сестру, кузину, мене. А ти? А ти? Затим упери штап у Стјепана: Знам ко је он! Али ко сте ви? Ви сви?
Боже, Рубене, рече мајка. Сачекај, донећу ти чашу воде. Она се журно, скоро трком, упути у кухињу.
Рубен Рубеновић уста: Идем, рече.
Уопште ми није јасно, рече отац, зашто...
У очима Рубена Рубеновића блеснуше сузе.
Нећете, ваљда, сада плакати? приђе му кузина Сарина и ухвати га за руку. Хајде, гурала га је према столици, седите. Но, но. Мало смо се узбудили. Али све ће проћи, све-ће-то-проћи, та знате ви, знате...
Мајка се појави на вратима са чашом воде на малом, шареном послужавнику. Све је у реду, рече она, све је у реду, и брзо, оштро погледа оца.
Шта сам сад –
Ћути, рече му сестра, молим те.
Идемо ми кући, рече Стјепан и уста.
Отац уздахну: Више ништа не разумем.
До виђења, сестра се поздрави са кузином. Затим се обрати свима у соби: До виђења.
Здраво, рекох.
Отац и мајка изађоше да их испрате. Иза затворених врата чуо се пригушен говор, праскав сестрин смех и поновљено очево правдање, а мало касније: спуштање ланца, окретање кључа у брави, и отац и мајка се вратише у собу. Рубен Рубеновић је и даље плакао, стењао, погнут, покривши лице сувим, кошчатим шакама. Прво отац седе за сто, затим мајка, и тако смо сви седели, у кругу, неми, испод блештавог старинског лустера. Рубен Рубеновић, предратни трговац штофовима, преста да стење после неколико тренутака, извади велику белу марамицу из џепа, издува нос и обриса очи. Је ли отишао католик? упита не подижући поглед.
Мајка се намршти: Стварно, Рубене – Је ли отишао?
Јесте, рече отац.
Ех, рече Рубен Рубеновић и нагло забаци главу усмеривши очи према таваници, негде високо. Да ми се то деси пред једним гојом¹.
Па и ја сам хришћанка, рече мајка.
Ти си прешла у Мојсијеву веру, одврати отац.
Још пре рата!
Пре рата, рече Рубен Рубеновић, па шта? Гледао ју је.
Мајка оћута.
Уосталом, на тебе сам се већ навикао, али на њега...
Навићи ћете се, рече кузина Сарина.
Навићи...
Да, рече отац, навићи...
Ој-јој.
О чему смо оно говорили?
Рекао си да више нема правих прича, рекох.
Тачно, рече отац. Нема.
Не знам, рече Рубен Рубеновић, мада, јесте, чини ми се: све праве приче већ су испричане, нема више шта да се прича.
А без прича, рече отац, без правих прича, цео овај свет ће – цап! – он пукну прстима.
Хајде да спремимо вечеру, рече мајка, и док је кузина устајала: Чај, кафу, пржена јаја? Шунку? Сир?
Ја нећу ништа, рече Рубен Рубеновић, морам да идем.
Јесте ли сигурни, упита кузина, да ћете моћи сами?
Како да не, одговори Рубен Рубеновић. Само кад је тај католик отишао –
Рубене, рече мајка, молим те.
Чај и сир за мене, рече отац, и убрзо их зачусмо како раде у кухињи. Како си оно рекао: почео сам да осећам време, шта ли?
Зар ниси? упита Рубен Рубеновић.
А ви? рекох.
А ја? Он слеже раменима: Зависи како гледаш.
На пример.
Предати се божјој милости, одлучити се за бесмртност душе –
То знам, рекох.
И? Погнуо се према мени и пажљиво ме посматрао кроз наочаре.
Не верујем.
Јерес, рече Рубен Рубеновић с презиром. Ви млади... устао је и за тренутак застао: Уосталом, ти си склон хришћанству, зар не?
Узајамним спонама, рекох.
Богохулниче, припретио ми је, али уз осмех.
Видећемо се на кеју? ухвати га отац благо за мишицу.
Свакако, рече он. И видиш, обратио ми се, ако се не гледа на ствари онако како ја гледам на њих, онда је то све што човеку доиста преостаје.
Да?
Он је ћутао.
Шта то? понових.
Разочараћу те, рече Рубен Рубеновић напокон.
Нећете, рекох.
Отац га је и даље држао за мишицу.
Дакле?
Шетње поред реке, рече Рубен Рубеновић и, праћен оцем, изађе лагано, поштапајући се, у предсобље.
(1982)
¹Гој (хебр. досл. народ): нејеврејин.
