Са годинама све мање овисимо
О протицању времена, његових завијутака. Мрак
понекад настаје на средини загрљаја крај прозора.
Љето се завршва на средини љубави, и љубав
се продуљи ујесен. Човјек умире
на средини разговора и дијели се на два дијела,
али једна иста киша пада над отишлим дијелом
и над оним који је остао на мјесту.
Све то и ствара ритам плеса.
Чудан ритам. Ја више не знам
ко је плесач, а ко је само марионета.
Не тако давно нашао сам код куће стари фотос
на њему – дјевојчица (она је већ умрла) и ја,
још сасвим дјеца, сједимо загрљени,
крај зида, под крушком. Дјевојчица једном руком
обгрлила је мене, а другом нас.
•Са руског превео Марко Вешовић
