У дубини је мук, неми свет,
у ушима ми тишина урла и повичем,
али одговора нема из дивље,
далеке, ратом омеђене Србије,
а ти си далеко. Глас твој кроз снове
допире – дању срце те дотиче –
па ћутим, док неке охоле биљке
око мене са природом се мире.
Не знам, кад могу те поново срести
била си чврста, тешка, као поема,
и лепа као светлост, као сенка,
коју и немо и слепо би нашао,
сад си изван хоризонта, очима
те тражим, ум те изнутра призива,
стварност у сан је сада претворена,
утонуло у бунар пубертета
љубоморно питам: волиш ли ме још?
и да на врхунцу младости једном
супруга ћеш ми бити, – опет се надам
и кад се на будне стазе враћам
знам, да јеси. Супруга и дружица –
само далека! Иза три сурових граница.
Већ је јесен. Зар ме овде оставља?
На пољупце јасна су сећања;
чекајући чудо проводим време,
док смртоносни ројеви зује изнад мене;
дивећи се плаветнилу неба твоје око
сам видео, али постало је мрачно
и бомбама је падати хтело. Роб сам –
упркос њих живим. Проценио сам
постојање и све што наду призива,
и дуж путева духа и граница –
до тебе стижем; преко јарког жара,
ако треба и кроз страхоте пакла
ћу се пробити и вратити; ако треба
бићу тврдокоран као кора дрвета,
а у сталној опасности смиреност
у злу одраслих, дивљих мушкараца
ме смирује и попут хладног вала:
закон 2×2 ме облива.
Лагер Хејденау
Изнад Жагубице у брдима, VIII-IX 1944.
•С мађарског превео Илеш Фехер
У Нотесу из Бора по реду је друга песма
Миклош Радноти – ПИСМО ЖЕНИ
У дубини слутим пустош нему, глуву,
крикнем, јер тишина урла ми у уву,
али одговора на то нигде није
из ратом смамљене, одсутне Србије,
а ти си далеко. Глас твој ми преплиће сање,
а у срцу свом га нађем опет, у свитање,
па ћутим, док крај мене шуште усправљене влати
неке горде, влажна додира папрати.
Кад ћу да те видим, већ не могу знати,
тебе што бејаше стамена ко псалам свјати
и лепа ко светлост и лепа ко сан,
да бих те нашао и нем и слеп, за трен.
Сада блудиш овим пределом без друма,
на очи ми долазиш изнутра, снагом ума,
стварност си била, сад си сан и машта
а ја, павши опет у бунар дечаштва,
љубоморно те кушам: ти ме волиш, је л’ да?
па ћеш у доба кад сазрим, једном, негда,
бити моја жена — томе се опет надам,
па из сањарења у буђење падам
и знам: жена си ми. Жена ми и узданица,
само си далеко. Преко седам дивљих граница.
А јесен већ стиже. Да л ће да ме овде задржи?
Сећање на пољупце наше сад још жешће пржи;
веровах у чуда ал’ заборавих њихово сунце,
јата бомбардера надлећу споро врхунце;
баш сам се дивио плаветнилу твог ока сред небеса,
ал’ смрачи се, а бомбе у машинама, горе, од беса
пожелеше да падну. Борим се против страдања
а роб сам. И сва сам своја надања
одмерио, па ипак ћу да нађем до тебе стазе,
трагајућ за тобом обиђох своје душе богазе —
и друмове царске; преко пурпурне жеравице,
ако треба, и преко живе пламене живице
ко чаробњак ћу проћи, ал’ вратити се морам;
ако треба, бићу жилав ко на дрвету кора,
па спокој тврдих мужева што на рубу пропасти
живе, спокој што вреди оружја и власти,
смирује ме, и ко хладан талас, изненада,
трезвеност 2 X 2 одједном на мене пада.
Логор Хајденау, у планинама изнад Жагубице,
август — септембар 1944.
•С мађарскох превео Данило Киш
