Из корена снага шикне,
кише део, земље део,
сан му снежнобео.
Из дубине к сунцу сврдла
корен лукав и препреден,
рука му ко коноп преден.
На мишици црв му спава,
на колену црв му дремље,
свет процрвља изнад земље.
Али корен живи даље,
не брине за ране дана,
сан му – грана расцветана.
Њој се диви и њу храни,
сокове јој шаље свеже,
соковима к себи веже.
Сад сам и ја, ево корен,
међ црвима живим, тих,
ту се рађа и тај стих.
Постах корен, цвет сам био,
тешки ме је нанос скрио,
судбине ме рани мач,
нада мном тестере плач.
Логор Хајденау, у планинама изнад Жагубице,
8. август 1944.
•С мађарског превео Данило Киш
Миклош Радноти – КОРЕН
У корену снага врви,
од кише, земље цели,
сан му је снежак бели.
Из земље на површ земље
пузи, корен је лукав,
ко уже му је рукав.
На рукаву црв спава,
на рукаву црв седи,
свет у црв се промени.
Али корен даље живи,
не мари за вањски свет
већ за лишће и цвет.
Њему се диви, храни га
шаље добре сокове,
сласне, кусне сокове.
Сад сам и ја корен,
међу црвима живим,
ту песму тамо крпим.
Цвет сам био, корен сада,
на ме црна земља пада,
мојој судби сад је крај
над главом ми пила, знај.
Лагер Хејденау изнад Жагубице у брдима, 8. VIII 1944.
•С мађарског превео Илеш Фехер
