Одавно се спремам испричати теби
скривена сазвежђа моје љубави;
само што је битно, тек у једној слици –
Ти као постојање врвиш у мени,
а каткад си тако сигурна и вечна
као у камену скамењена шкољка.
На ноћном небу од месеца шарани облаци
међу шумовима неухватљиве снове лове. –
И још увек не знам ти испричати
шта мени значи, кад током рада
на себи твој заштитни поглед осећам.
Ређам па одбацујем поређења празна.
И сутра све испочетка смерам,
јер толико вредим колико и реч
у песми и дотле, дотле ме то гризе
док од мене тек кост и коса остане.
Уморна си и ја осећам, дуг је био дан, –
шта још рећи? Предмети се погледају
и тебе хвале, зазвучи коцка шећера,
на сто ситне капљице меда падају
и као златне кугле сјаје на столњаку
и празне чаше саме одзвањају.
Радосне су јер с тобом живе. Можда ћу
стићи казати како је када те чекају.
Полагано сенке сна те дотичу,
одлете па ти се до чела примичу,
још ме поздрављаш поспаним очима,
развежеш косу и снови те покрију.
Мирују дуге сенке твојих трепавица
и твоја рука на мом јастуку, полегла грана брезе,
али и ја спавам у теби, ниси други свет.
И чујем како се мењају тајанствене,
танке, мудре црте у хладу твојих дланова.
26. маја 1943.
•С мађарског превео Илеш Фехер
