обриси твоје сенке у продирућем
љубичастом светлу су се кикотали
и смрзнут, слузав срп месеца
попут сујеверног златног шешира
твоју косу дрхтаво овенчао…
Чујеш, иза зида негде у суседству
грамoфон неку стару, отужну
мелодију са обале Волге свира
а вани сат поноћ откуцава…
Остави прозор, златан
месечаст шешир, хаљину
на нему, црну столицу баци
и твоју нагост ми подари.
Рајхенберг, 7. фебруар 1928.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма десета)
