Не волим те више,
земља се покренула и са неба звезда пада,
али не зато што је месец пада звезда,
једна током усамљених ноћи ткана глорија
и са твога чела је пала:
љубави,
немој се чудити, ево више те не волим,
те и небо плаче,
како ти је између твоје уплашене
плавости на лице кап кише пала,
и сад си се уплашила зар не, али само киша пада
и да је крај, прихвати;
ту љубав и небо оплакује.
Не бој се,
испред мојих ногу је само један лист пао
као што већ и твоја љубав пада…
Види, наоблачило се и како пљушти.
Рајхенберг, 7. новембар 1927.
(Љубавни циклус из 1927-28, Песма једанаеста)
