као три сазвијежђа
у крило да су ми клонула
и гнијезда раскошних птица
по прозорском окну свинула,
лијепо ми, а једнако тужно, вај...
лет колико је лијеп,
толико још тежи је крај...
и док крилима танко
режеш облаке густе,
у полусну блиједом ти се
на очи марама магле спушта;
не мари пијевац јутарњи
за твоје салаше пусте,
нити му смета тама
и невид свеколика, тушта...
и ја ћу с јутром раним
док цигани спавају још
отићи у чергу њихову
и потражити онај грош
