Тераш ме да потражим скровиште
у властитим сновима.
Да ме поведу мисли у
суморне кањоне мрачне улице,
где сваке ноћи влада
монотони шум јесење кише.
Локве у нагриженом слоју асфалта
и месец иза раздераних облака
купају својом хладном светлошћу
одразе залуталих лица у њима.
Тераш ме да прођем
мермерним стазама атријума,
осветљеног титравом месечином
продрлом кроз прозорске дупље
унутрашњег немира.
Можда вас и ово занима
