Та потреба да се осећа испуњен простор,
нека топлина.
Осећај живота и благи неред.
Мноштво празних речи, смех и сва та присутност,
чине собу.
Само желиш да чујеш њихов глас, па макар и плач.
Осећај да су ту са тобом.
Како се мигоље око твојих ногу и тако,
чине собу.
Сав раскош и кич тих божићних дана,
неми прапорци и шарене лаже.
Гомила кутија са празничним мотивима,
чине собу.
Моја чекања, вапај и угасле речи.
Пуна трпеза за пустим столом.
Мирис јесени, зиме, пролећа и лета,
чине собу.
А кроз њу продире уморан сунчев зрак,
на последњој станици свога пута,
сасвим нечујно победивши мрак.
