Испод велелепних градских палата
подземни пролази пуни мемле,
а кроз једино прозорско окно,
пригушена светлост остаје уплетена
у плашти густих паукових мрежа.
Подови преплављени мутном водом
увлаче у себе ситне опиљке трулежи,
док капљице са знојавих зидова
немо клизе ка њима.
Безбојан простор опасан тамом,
гуши пламичак на упаљеној свећи,
што напрегнутим очима осветљава
приказ ведрих боја неких предмета,
што је људска рука створила и бацила.
