Пламтећи стубови над градом,
негде у даљини јењавају.
Звезде устрепташе, ти утешни
пупољци летњег неба и ветар
што својим свежим дахом плени.
Љубазан је према пролазницима
што прескачу локвице воде
на плочнику окупаног друма.
Пружа руке посрнулима...
А грохотни смех не престаје.
Саздан од ноћи и горког пића,
обузданих чула, преморен.
Узвраћа преким погледом
на осмехе дама што хитају кућама,
да обиђу своју уснулу децу у колевкама.
Ова ноћ је огледало света.
У бистрим капљицама воде,
одраз укаљаних штикли и
трагови у собама срама.
